VENTil

„Dobar dan, slučajnim odabirom izvučen je baš vaš telefonski broj, vi ste srećni dobitnik večere..“… …na kojoj ćete nam objasniti da treba da kupimo vaš proizvod jer je najbolji… Koliko puta ste čuli ovo? Ja milion puta. Neki srećnici nikada. Koliko znam, postoji neka baza podataka sa telefonskim brojevima hiljada ljudi, koju su svi živi razmenili između sebe, moja je nesreća što je i naš kućni broj tu. Nema ko nas ne zove da nam uvali nešto. Molbe da prestanu i da nas skinu sa spiska, jer nikada nećemo kupiti ništa – nisu urodile plodom, ni jednom. Već znam brojeve ...

Bolnica i inače teško može da bude scenografija za neke razbibrižne priče, ali u ovoj i nije presudna. Zapravo, samo pojačava efekat. Neko meni drag prolazi svoju ličnu golgotu. Ima jake bolove posle operacije. Možda joj se i čini da su tako jaki, ali je nemoćna i od mene očekuje pomoć. Odlazim do sobe u kojoj sede medicinske sestre. Razumem da im nije lako, posebno sa nepokretnim pacijentima. Ne smeta mi čak ni što ja, obraćajući im se, stojim, a sve one sede, mada sama nikad ne bih tako. Kažem: „Ima bolove“. Kažu: „Mislim da smo joj dali nešto protiv ...

Zavist je ružna reč i ne može nikada da se nađe u nekom pozitivnom kontekstu. Uzrok je samo loših osećanja i dela, odlika „malih“ ljudi. Ja se ne bih sasvim složila, mislim da je u redu zavideti nekome ko je bolji od tebe, radi ili ima nešto što ti nemaš. Ali da mu zavidiš tako što mu se diviš, pokušavaš da postigneš što je postigao i on. Ako to može tako, onda nemam problem da kažem da zavidim mnogima na mnogo čemu. Oni su mi uvek davali krila u životu da idem napred. Život je ipak sasvim drugačiji, u smutnim ...

Kad ti se svidi da letuješ kao ljubitelj mira i tišine, ponekad i baš kao„hipik“, svaka pomisao na masovna letovališta i velike hotele ti je potpuno strana. U mom slučaju, kad vratim film, mislim da sam u velikom hotelu poslednji put bila kao dete. Meni je odmor da se sklonim od ljudi, nemam nikog u radijusu od bar nekoliko metara, ni jedan tuđi peškir, a kamoli klopu – i da ne slušam dozivanje svih trenutno modernih srpskih imena po plaži. I da ne moram da uvlačim stomak jer uvek ima nekog da me analizira. „All Inclusive“ varijantu sam pre par ...

U mestu N (tako se govorilo u starinskim realističkim pripovetkama) postoji velnes-centar u kojem leti, kad već dolazim u mesto, učinim sebi plezir nekog jednostavnijeg tretmana. Iako se moja redovnost svodi na jednom godišnje, znaju me tamo ljudi, pa nam je i komunikacija prijateljska, neformalnija od uobičajene sa klijentelom. Ćaskamo, tako, jedna sjajna fizioterapeutkinja i ja, zapravo ona, kao i svi drugi od njene struke, pokušava da mi objasni važnost redovnog vežbanja i discipline za moju katastrofalnu vratnu kičmu, kad nastade komešanje. Jedan hitri ulazak koleginice u prostoriju, pa još jedan. Izvinjavajuće pitanje dokle smo stigle i da ne moramo ...

Odgledala, priznajem. Takmičenje dece – pevača izraslo je u medijski fenomen i jednostavno sam želela autentično iskustvo, pa pravo na završnicu, planiranu da traje 5-6 sati. Najzad, važna je publika, ko pita klince kakvi su u dva po ponoći. Ili je to, možda, već počeo trening? Utisci? Pa… I dalje mislim da je surovo stavljati decu u tu vrstu kompetitivnosti u kojoj je sve „biti ili ne biti“. Nikad nisam volela ni dečje igre „na ispadanje“ u kojima, kad ispadneš, možeš kol’ko hoćeš da visiš sa strane i imaš dovoljno vremena da se pitaš da l’ si stvarno toliko gori ...