Dušebrižnici

Bolnica i inače teško može da bude scenografija za neke razbibrižne priče, ali u ovoj i nije presudna. Zapravo, samo pojačava efekat.
Neko meni drag prolazi svoju ličnu golgotu. Ima jake bolove posle operacije. Možda joj se i čini da su tako jaki, ali je nemoćna i od mene očekuje pomoć. Odlazim do sobe u kojoj sede medicinske sestre. Razumem da im nije lako, posebno sa nepokretnim pacijentima. Ne smeta mi čak ni što ja, obraćajući im se, stojim, a sve one sede, mada sama nikad ne bih tako.

Kažem: „Ima bolove“.

Kažu: „Mislim da smo joj dali nešto protiv bolova.“

Ne odustajem: „Ali ona jauče…“.

„Proverićemo, daćemo joj nešto ponovo.“ – kao da pobeđuje moja upornost.

A onda, iznenada, iritantno i prekorno – glas iza mojih leđa: „Pa ne može to odmah da deluje! Dale su joj već lek. “.

Okrenem se, ne mogu da verujem: starija žena u cvetnom šlafroku preko spavaćice, i sama na štakama posle ortopedske intervencije, spremna je da mi održi predavanje. Štaviše, ponavlja mi isti tekst glasnije, otprilike onako kao kad neuki ljudi objašnjavaju strancima nešto na sopstvenom jeziku, pa veruju da će ih bolje razumeti ako viču.
Bog mi je svedok da ljude ne svrstavam prema akcentima, ali ovaj, koji se čuje, ne otkriva geografiju, već kulturni milje: duboka provincija nušićevskog tipa.
Meni pritisak – dvesta. Ma kakvi – pritisak mi, sve mi … Ugrizem se za jezik, pa procedim: „Gospođo, niti sam Vas šta pitala, niti treba da se mešate u stvari o kojima nemate pojma,“ – kažem joj, a tako bih rado iskoristila bujicu daleko manje pristojnih fraza i epiteta (slobodno pustite mašti na volju). „Natrčala“ mi na moju muku, taman kad mi to najmanje treba. Oćutim psovke, ali čuje se to u podtekstu i jedna od sestara, naslućujući ozbiljan incident, ustaje i poziva me da krenemo ka bolesničkoj sobi.

„Pa šta sad, kao da vi možete svakom da dajete lek kad mu se prohte, vi ste već uradile šta treba.“ – ostaje u pozadini sad ulizivačko piskutanje, dok pokušava da demonstrira svoju bliskost sa strukturama vlasti, oličenim u figurama svemoćnih sestara.
Ne morate do bolnice da sretnete dušebrižnike. Omiljena mesta su im šalter sale, stanice i vozila javnog prevoza, čekaonice svakog tipa. Zajedničke su im vera da su pametniji i bolje obavešteni od vas i potreba da vam daju informacije koje niste tražili. Uglavnom pogrešne i polu – pismene.

Dele i tu neugušivu želju da se nađu između vas i vlasti. Bilo kakve vlasti, makar sasvim nevažne, prividne. Da stanu na njen branik, kako je vi ne biste napadali ili gnjavili i da tako sebi osiguraju poziciju „na korak bliže“.
Mali, jadni ljudi.

Začudo, nje mi ih žao. Trudim se da radim na sebi i obuzdam svaku agresivnost, ali ovaj soj je neprekidni izazov. Takoreći – iskušenje.
Ako čujete da nisam izdržala, smilujte se mojoj nemoći. Znate o čemu pričam – zar ne?