VENTil

Pokušavam da dobijem informaciju iz jedne javne ustanove šta mi je potrebno od dukumenata za neke potvrde (koje se, uzgred, baš lepo plaćaju). Izvinite, još ne bih da kažem iz koje, mogu d ih naljutim, pa da nikad ne dobijem te potvrde. Znate ono: koga je moliti – nije ga ljutiti. 1. pokušaj (nešto pre 10 sati) – Dobar dan, mogu li da Vas zamolim za informaciju… (ispričam celu priču, trudeći se da budem kratka i konkrenta, naglašavajući da želim da uštedim svoje i njihovo vreme) – Koleginica koja to radi nije trenutno tu. Mi radimo do 3, pa probajte ...

Po principu „Mali sto – mali nered, veliki sto – veliki nered“ funkcioniše i naš život po velikim i malim zgradama. Što više ljudi, više ćudi, a samim tim i manje mogućnosti za dogovore da se unapredi kvalitet života. Jasno je da je sveopšta besparica glavni uzrok tome, ali, budimo realni…svi imamo neka iskustva koja pamtimo i od ranije, iz nekih vremena kada je moglo više da se uloži – pa je opet bilo slično. Inat i nadgornjavanje su uvek glavna tema. Neko ima više sreće neko manje. Čak više ne mislim ni da je veličina ulaza ili zgrade bitna. ...

Svaki put kad čujem šta sve mogu da uradim u „onim danima“ , momentalno mi izrastu rogovi. Još kad mi otpevaju dijalošku formu uz obavezno motivaciono „pokaži se!“ (stvarno, zašto su reklame za uloške uvek pevane kao šlager?), valjda treba da slavim što nas dok smo „nečiste“ ne teraju u udaljene kolibe pored reke, kao u nekim plemenima udaljenim od civilizacije. Sve to, naravno, mora da ostane u „ženskom šifarniku“ iz ranih 50-tih godina, jer, ups (!), u gledalištu su i muškarci, a o deci i da ne govorimo. Ili baš da govorimo. Recimo, kao u reklami u kojoj mamu ...

Koliko puta ste odrale štikle i pritom osetile veći bol nego kada oderete sopstvenu nogu? Ja mnogo puta. Srce mi se pocepa. Šta god da nosim, ne moraju da budu ni neke „bitne“ cipele, to je trenutak kada sam bukvalno spremna da obustavim svaku akciju i plačući se vratim kući i pokrijem preko glave. Pristajem da sam kriva što nisam gledala, šahtovi (kada ih ima) se ipak vide, pukotine na asfaltu valjda nisu ničija krivica, ne može to stalno da se krpi, znam. Međutim, došao je pre izvesnog vremena novi trenutak u kreativnim glavama onih koji brinu o estetici grada ...

Počela škola, mi u prvi razred – drugi put. Gledam roditelje koliko su uzbuđeni, mi, veterani, malo manje… Ono što je još zajedničko svim roditeljima prvaka je da najčešće uzimaju odmor prve nedelje. Deca se upoznaju, privikavaju i ostaju u školi kratko, mali su, mora neko u podne da ih vrati kući. Bilo bi super kada bi se roditeljske „gimnastike“ sa školom tu završile. Shvatih ovih dana da u ovoj zemlji, od kada je ja barem pamtim – nikada niko nije pokušao da olakša roditeljima život. Školski autobusi ne postoje, oni što idu od adrese do adrese i skupljaju decu. ...

Uzburkalo se ovih dana. Kao: nismo znali šta će biti. Kao: nismo verovali da će se s jeseni vratiti sve one spodobe kod čijeg bi kastinga i Pazolini bio uzdržan. Kao: nadali smo se da će se ovi što su ih doveli odreći „zlatnih koka“ i sponzora koji čekaju u redovima da se baš tu pojave. Kao: nikom to nije potrebno, a naročito ne nama. E pa da se pogledamo u oči i u ogledalo, ipak spremni na realnu sliku. Ne da se gleda, nego se ništa drugo i ne radi. Onomad kad sam neki dan provela ležeći u bolnici, ...