VENTil

Trudim se da živim život ne osudjujući druge. Ne zato što nije hrišćanski, ni po nekoj drugoj veri, već zato što sam davno još uspela da shvatim da smo svi razliciti i da je besmisleno polaziti od sebe u oceni i proceni drugih. Normalno, ako nisu u pitanju baš neki ekstremi. O njima volim i da pričam i da pišem. To bi trebalo da bude moja prednost , kao – mislila sam o nečemu, imam neki stav o tome i kriterijum po kojem ću se ponašati – medjutim, zaključak je da zbog takvog stava samo gubim. I nerve i bitke. ...

Kad se dobro zađe u drugu polovinu onog što nam je predodređeno za boravak na planeti, lako uhvatiš sebe da pojam „nedavno“ koristiš sve elastičnije, ne više samo za sedmice ili mesece, već, bogami, i za decenije. E pa tu, tek pre neku deceniju, počeli smo i mi da koristimo termin „karma“, manje-više precizno, ali sa svešću da je to nešto što povezuje ono što činiš i kako činiš sa onim kako ćeš nadalje proći u životu. Original se, doduše, odnosi i na ono „posle života“, na buduće pojave naših duša međ’ ovim svetom, ali ostanimo na zemlji. Sad i ...

Biće da sam nešto propustila. Promaklo mi, prestarela sam, Bog će ga znati. Tek ne sećam se trenutka kada je (oprostite, citiram) „guz.ca“ (razumete: zadnjica, stražnjica „pozadina“…) postala prihvatljiv termin za nedeljni podnevni televizijski program. I to ne igrani, reč ne bih rekla, već za novi žanr neformalno nazvan dokumentarno-zabavnim, a u koji spada sve što ne znate kako biste „starinski“ nazvali. Voditelj, ne bez dečjeg zadovoljstva, donese nam pred ručak tu…je l’…prvo jednom sočno i zvučno, u generalnoj najavi, pa još jednom, sa logičkim akcentom u najavi priloga o najpoznatijoj …toj…u zemlji u kojoj je zgodna pozadina i inače ...

„Evo kako je počelo u dan svoje nužnosti.“ Stih kojim počinje jedna divna, pa još ljubavna pesma Stevana Raičkovića teško da „relaksira“ današnji dan za male maturante i izbezumljene im roditelje. Agonija počinje prvim testom, tri dana ispitne tenzije, a onda, čini mi se, mnogo teži period – čekanje. Najpre – rezultati, pa žalbe, kalkulacije koliki bi minimum ove godine mogao da bude u školi koju ste namerili, koliko će ih doći preko veze…? Sa distance od godinu dana i iz pozicije mame srednjoškolca koji je kroz prvu godinu prošao „kao kroz sir“, lako je biti pametan. Da mi je ...

Nikad nisam bila sujeverna, baš nikad. Prolazim kroz merdevine, mazim crne mačke, ne pljuckam na bebe, kucnem o drvo ponekad, ali to više onako običajno, nego sa idejom. Nemam nikakve amajlije, džudžue i rituale, imam samo svog Boga sa kojim porazgovaram kada mi treba – ali sujeverje baš, eto nikad. Ok. Lažem. Od košarke 95-te imam neki kvrc samo kada je sport u pitanju i ne mogu da ga rešim. To je bio događaj koji sam pratila sa uvek istom grupom prijatelja koje sam spontano počela da aranžiram i premeštam kako sam zapamtila da su sedeli prošli put kada smo ...

Gotovo svakog dana prolazim pored „Šumatovca“. Zimi još nekako, ali letnje odsustvo bašte čuvene „Šume“ na nas rođene u trećoj četvrtini prošlog veka, deluje gotovo apokaliptično. Nisam sigurna da sam ikada sedela u toj bašti i potpuno sam sigurna da se nikada nisam izgubila u beogradskom „Bermudskom trouglu“ (prostor koji su zatvarale kafane „ Pod lipom“, „Grmeč“ i „Šumatovac“, prim. aut.), ali sam, kao i većina Beograđana, znala da je njihovo postojanje veoma važno za urbanu komunikaciju, da ćeš teško nešto uraditi u muzičarskom poslu ako tu nisi viđen (i zapažen), da je to komunikacijsko čvorište koje ima samo Beograd ...