Nama naše dete ostaje najbolje, najtalentovanije… (!?)

Odgledala, priznajem. Takmičenje dece – pevača izraslo je u medijski fenomen i jednostavno sam želela autentično iskustvo, pa pravo na završnicu, planiranu da traje 5-6 sati. Najzad, važna je publika, ko pita klince kakvi su u dva po ponoći. Ili je to, možda, već počeo trening?

Utisci? Pa… I dalje mislim da je surovo stavljati decu u tu vrstu kompetitivnosti u kojoj je sve „biti ili ne biti“. Nikad nisam volela ni dečje igre „na ispadanje“ u kojima, kad ispadneš, možeš kol’ko hoćeš da visiš sa strane i imaš dovoljno vremena da se pitaš da l’ si stvarno toliko gori od ostalih ili si samo baksuz. I dalje mi nije jasno zašto u takmičenjima dece – pevača nema kompozicija za decu. Hajde, nisam se baš nadala starim majstorima u tom koloritu, ali toliko dobrog iz svetskog mjuzikla, da je stvarno bezveze da „muškarčine“ u dvanaestoj pevaju o dodirivanju njene kože, a „iskusne“ desetogodišnjakinje istaču svoj bol zbog njegovog neverstva. Gorko – smešno im „sklizne“ po neki akcenat koji otkriva da, zapravo, nemaju pojma o čemu se tu radi. To nas, opet, vodi do novoustanovljene prakse vokalnog – koučinga (izeš pevanje, ništa bez „kouča“), a mene silovito podseća na prvi šok kada sam u dokumentarnom programu strane produkcije (uz jak stomak pogledati „Todlers & Tiaras“, može YouTube) videla „profesionalce“ koji tek prohodale bebe spremaju za izbore za mis.

Ima dece koja sjajno pevaju, bez daljnjeg. Neću da ulazim u njihovo karijerno vođenje, ko sam ja da o tome brinem. Ovde ni organizacije za brigu o deci ne brinu o njihovoj dobrobiti, pa kako bismo mi, maliciozni anonimusi? Želim im, od srca, da pronađu sebe. Sami, bez „koučinga“ i da u tome uživaju u godinama koje dolaze.

Ono o čemu bih su – roditelji. Posle prvog kruga i prvog ispadanja, jedna devojčica se rasplakala. Plakala joj duša, to nije neobično. Za mene je bila neobična njena mama: ljuta, razočarana, skoro mrzeća. Ne trepnu i reče u kameru: „Za nas će ona ostati najbolja, najtalentovanija, najlepša. Hvala onima koji su glasali za nju, a onima koji nisu… (dramska pauza) – neka im!“.

Ostati?! Posle čega? Dete je i dalje tu, ta rečenica je za opraštanje, ali ne od takmičenja, kojeg god i kakvog god. Motivacija i za sopstveno dete i za njen dalji odnos prema usponima i padovima u životu. Odmah se setim teksta koji je za INvent pisala psiholog Violeta Zoraja (ako ste propustili pogledajte OVDE) i bude mi žao. Ova mama nije posebna, ona je paradigma roditelja koji su pobrkali lončiće.

Nisam gledala dalje. Neotporna sam na dečje suze.

Da se razumemo: i ja svoje dete volim najviše na svetu. Svesna sam da nema objektivnosti u roditeljskom pogledu i da, volela bih da stigne na sam vrh. Vrh sveta, samo ako hoće. Ali vrh njegovog, a ne mog sveta, što ne mora nužno da bude isto mesto. Znam da gunđam i forsiram škoske obaveze, verujem da roditelj mora kad-kad da bude i gonič, da ne dozvoli da se posustane, samo je pitanje do čijeg cilja idemo.

Ponekad se valja podsetiti da smo decu rađali (uglavnom) svojom voljom, doneli ih na svet kao radost, ali ne kao sopstveni ukras. Od nas u mnogome zavisi kako će i u šta odrastati, jedino ne bi valjalo da rastu u ono što mi nismo uspevali. Naučili su me da ćeš svaku biljku lakše udaviti preterano je zalivajući, nego osušiti nedostatkom vode. Deca su predivne, nežne biljke. Vodopadi i gejziri roditeljske ambicije lako mogu da ih slome. Poplave ljubavi i nežnosti su u redu.

Ja ću se ovog jutra pogledati u ogledalo, priznati sebi da i sama nekad grešim. Kad mi ponovo dođe da se pretarano umešam u njegov život i izbore, setiću se da moje dete ne ostaje za mene: ovde je, takav kakav je i baš kakav treba da bude – za sebe. Dovoljno da ga beskrajno volim.