INvent Ivana & Nataša
Znam da nije lako, a u takvim vremenima lakše uspeva korov u nama, zapati se nezadovoljstvo i izbija kroz reči, poglede, osećanja. Ipak, one koji, ne uspevajući da poprave sopstveni status (koje god prirode), nalaze zadovoljštinu u kvarenju tuđeg ili čak zajedničkog (raspoloženja, odnosa, imovine…) – nikad neću razumeti. A, bogami, ni tolerisati.
Slika prva
Turističko mesto u Srbiji. Varoš u kojoj je moja baka dobila plac kao miraz još 1930. Posle tu i kuću napravila, živela, plaćala dažbine… Mi ne živimo, ali povremeno odemo i da – plaćamo dažbine. Od tih poreza valjda imaju koristi i ostali varošani.
Kola peremo u nasumično izabranoj perionici. Nit posebnih zahteva, nit posebna usluga, pa smo svi kvit. Pre petnaestak dana, odemo, momci podigli noge na stočić i kažu: „Ne radimo, velika je vrućina.“ Razumem, stvarno je toplo, ali ne rade u pekari, bar oni mogu da se vodom rashlade kad hoće i kako hoće. Napustimo objekat bez komentara.
Neki dan kasnije, otvorena radnja, uđemo, ali obesni momčić opet kaže da ne rade. Sad već prokomentarišemo (vraćajući se i na slučaj od onomad), kad se mali uskopisti i odbrusi da nije naše da komentarišemo. Pa jes’, mi smo komšije preko plota, pa šta nas se tiče, a ne mušterije, nekako i redovne, tradicionalno vaspitane mušterije koje ostavljaju i bakšiš. Ode malo licna i u trećoj rečenici dođemo do manje lepih reči i fraze „vi iz Beograda“. U ovoj varoši sam, dečko. Bar duplo duže nego ti i nisam došla iz Beograda, već iz kola koja ti nećeš da opereš, a piše ti na radnji da bi to morao da radiš. Baš mi se smučilo.
Slika druga.
Opet kola. Naši momci iz benda imali mini turneju po Srbiji. Uče se poslu, ne traže posebne uslove. Nemaju ni svoj kombi, a daleko su i od novca da ga plate, pa šta ćeš: potrpaj sve u auto. Znajući da će oprema tu i da prenoći, tražim hotelčiće sa obezbeđenim parkingom. Vrlo izričito pitam i u novootvorenom vranjanskom kažu: „Bez brige“. Segment u kojem sam se telefonom jedva ubedila sa gazdaricom da će muž da dođe sam, ali da neće ništa da privodi (?!), mogao bi da bude čak i duhovit, ali činjenica da mu je, tako samom, dopala soba u suturenu (takoreći podrumu) i dalje govori da su „samci“ nepoželjni „Kod Koče“. E kad se već došlo do Koče i sam Koča upitan hoće li muža čekati mesto za parking i kad se doveče vrati sa svirke, dabome natovaren – slaba vajda. „Pa, ako neko dođe da se parkira, ja ne mogu da se svađam sa njim“, reče gazda. „Ali pitali smo…“ – „Ma ’ajte, ne mogu ja ceo dan da Vam čuvam mesto“. I ne sačuva ga.
Slika treća
Na parkingu, ne Kočinom, gradskom, ograđenom i plaćenom, neko je ključem zagrebao auto tako da moraju da se farbaju hauba i jedno krilo. Neko se baš potrudio, nije to moglo onako ovlaš, usput. Kola su bila sasvim propisno parkirana, jesu malo kabastija, ali ni blizu besnih, bliže oldtajmeru nego novom. Neko je prosto želeo da nekom drugom načini štetu. E pa prijatelju, ako ti je sada lakše – vredelo je. Samo se pitam, šta ćemo kad ti grebanje kola više ne bude dovoljno?
Slika u boji
Neću da preskočim jedini bljesak dobrote, iskrenosti i nade. Momci i devojka (Nađa) iz niške grupe „Dekster“ pozvali su „Vreme čuda“ da zajedno sviraju u jednom niškom klubu. I bilo je baš kako treba. Više od toga. Nisu bili konkurencija, bili su jedni drugima sjajna podrška, svirali su zajedno, uživali, radovali se. Nije bilo bitno ko je odakle. Iz istog su sveta: mladi, rokeri, iskreni, odani muzici i prijateljstvu.
Bravo, majstori! Menjajte svet!