Beograd ? A to je…?

Gotovo svakog dana prolazim pored „Šumatovca“. Zimi još nekako, ali letnje odsustvo bašte čuvene „Šume“ na nas rođene u trećoj četvrtini prošlog veka, deluje gotovo apokaliptično.

Nisam sigurna da sam ikada sedela u toj bašti i potpuno sam sigurna da se nikada nisam izgubila u beogradskom „Bermudskom trouglu“ (prostor koji su zatvarale kafane „ Pod lipom“, „Grmeč“ i „Šumatovac“, prim. aut.), ali sam, kao i većina Beograđana, znala da je njihovo postojanje veoma važno za urbanu komunikaciju, da ćeš teško nešto uraditi u muzičarskom poslu ako tu nisi viđen (i zapažen), da je to komunikacijsko čvorište koje ima samo Beograd i čije postavke i manire bez problema prihvataju svi koji nešto znače u muzici tadašnje velike nam zemlje.

Naravno, bilo e tu i „blejača“, možda i više nego aktera nekih poslovnih dogovora, ali baš su oni davali šmek i šarm čitavoj postavci, strpljivo čekajući da se oslobodi sto, strateški birajući poziciju „vidi i budi viđen“, brižljivo doterani za svaki slučaj, a sve da izgleda kao da „furaju svoj fazon“.

Šta bi, generacijo? Zvuči poznato? Sentimentalno? Izgubljeno?

Praznina na nekadašnjem neformalnom trgu i beogradskom vašaru taštine više je metaforička nego prostorna slika. Uhvatih sebe onomad da mi nedostaje čak i beogradsko „ačenje“, ono kad, uglavnom cure, preko žvake kažu bezvæze, (æ- otvoriš usta za „a“, a kažeš „e“), ono što me je, u to doba, potpuno izluđivalo. „Papagaj“ je davno postao mesto za sarajevski i banjalučki ćevap (ok, dobri ćevapi, „šminkeri“ omatoreli). Ups, jesam li to postala beogradski elitista?

Ne bih rekla. Ne palim se na „sedmu generaciju rođenih Beograđana“, niti verujem da čoveka određuje geografija. Brine me duh grada. Prirodno je da se on menja i fragmentarno nestaje, ali duh Beograda kao da je otet, u trenutku izbrisan, nasilno zamenjen nesaradljivim skupom pojedinačnih hirova, ambicija da pokore i podrede sebi, bahatosti pred tradicijom i trajanjem. Pa ja ni jezik ovog grada više ne prepoznajem.

Čak i da ostavimo po strani sopstvene uspomene i osećanja. Dešava se da dođu gosti, mladi ljudi iz inostranstva. Želite da im pokažete nešto skroz beogradsko. Gde ćete sa njima? Skadarlija? Može, uvek, ali u moje vreme to je bilo za starije. Strahinjića Bana? Paaaaa – nekako ne. Splavovi? Uh… Znam da smo po tome najpoznatiji, znam da zbog toga mnogi zapucaju u provod iz cele Evrope, ali, ako je tamo duh Beograda, ja se odričem te duše.

Imaju li sreće, možda će naleteti na neki dobar koncert u bašti SKC-a. Davno nisam prošla pored „Pevca“, ne znam kakvo je tamo stanje. Mnogo toga je iz mene otkinuto. Ko još čuva deliće, možda se javi. Možda se nekad organizujemo, pa od krpica i restlova sastavimo neku oazu. Čisto za svoju dušu, kad je već veliki duh zatvoren u neku daleko, daleko bačenu bocu.