INvent Ivana & Nataša

Koliko puta ste odrale štikle i pritom osetile veći bol nego kada oderete sopstvenu nogu? Ja mnogo puta. Srce mi se pocepa. Šta god da nosim, ne moraju da budu ni neke „bitne“ cipele, to je trenutak kada sam bukvalno spremna da obustavim svaku akciju i plačući se vratim kući i pokrijem preko glave. Pristajem da sam kriva što nisam gledala, šahtovi (kada ih ima) se ipak vide, pukotine na asfaltu valjda nisu ničija krivica, ne može to stalno da se krpi, znam. Međutim, došao je pre izvesnog vremena novi trenutak u kreativnim glavama onih koji brinu o estetici grada ...

Kratak boravak na američkoj zapadnoj obali pre dvadesetak godina, učinio je da poverujem da u Los Anđelesu svi živi mogu da se podele u dve grupe: opsednuti fitnesom i zdravom hranom i pregojeni „tamanitelji“ onoga što se u žargonu zove „džanki fud“, a mi mu tepamo „brza hrana“. Kao da nikoga nije bilo između. Prvima su gastronomska zadovoljstva zabranjivali nova „religija“ i gurui raznih pravaca, a drugi su digli ruke od svega – pa i od sebe. Zato sam bila ne malo, ali prijatno iznenađena poklonom koji sam onomad dovila od kume, tek pristigle iz Teksasa: slatko, ukusno, zanimljivo, a ...

Počela škola, mi u prvi razred – drugi put. Gledam roditelje koliko su uzbuđeni, mi, veterani, malo manje… Ono što je još zajedničko svim roditeljima prvaka je da najčešće uzimaju odmor prve nedelje. Deca se upoznaju, privikavaju i ostaju u školi kratko, mali su, mora neko u podne da ih vrati kući. Bilo bi super kada bi se roditeljske „gimnastike“ sa školom tu završile. Shvatih ovih dana da u ovoj zemlji, od kada je ja barem pamtim – nikada niko nije pokušao da olakša roditeljima život. Školski autobusi ne postoje, oni što idu od adrese do adrese i skupljaju decu. ...

Uzburkalo se ovih dana. Kao: nismo znali šta će biti. Kao: nismo verovali da će se s jeseni vratiti sve one spodobe kod čijeg bi kastinga i Pazolini bio uzdržan. Kao: nadali smo se da će se ovi što su ih doveli odreći „zlatnih koka“ i sponzora koji čekaju u redovima da se baš tu pojave. Kao: nikom to nije potrebno, a naročito ne nama. E pa da se pogledamo u oči i u ogledalo, ipak spremni na realnu sliku. Ne da se gleda, nego se ništa drugo i ne radi. Onomad kad sam neki dan provela ležeći u bolnici, ...

„Dobar dan, slučajnim odabirom izvučen je baš vaš telefonski broj, vi ste srećni dobitnik večere..“… …na kojoj ćete nam objasniti da treba da kupimo vaš proizvod jer je najbolji… Koliko puta ste čuli ovo? Ja milion puta. Neki srećnici nikada. Koliko znam, postoji neka baza podataka sa telefonskim brojevima hiljada ljudi, koju su svi živi razmenili između sebe, moja je nesreća što je i naš kućni broj tu. Nema ko nas ne zove da nam uvali nešto. Molbe da prestanu i da nas skinu sa spiska, jer nikada nećemo kupiti ništa – nisu urodile plodom, ni jednom. Već znam brojeve ...

Bolnica i inače teško može da bude scenografija za neke razbibrižne priče, ali u ovoj i nije presudna. Zapravo, samo pojačava efekat. Neko meni drag prolazi svoju ličnu golgotu. Ima jake bolove posle operacije. Možda joj se i čini da su tako jaki, ali je nemoćna i od mene očekuje pomoć. Odlazim do sobe u kojoj sede medicinske sestre. Razumem da im nije lako, posebno sa nepokretnim pacijentima. Ne smeta mi čak ni što ja, obraćajući im se, stojim, a sve one sede, mada sama nikad ne bih tako. Kažem: „Ima bolove“. Kažu: „Mislim da smo joj dali nešto protiv ...