Sve bilo je muzika

Nekad. Davno. Bar kada je Evrosong (mi smo zvali „Pesma Evrovizije“) u pitanju. Ruku na srce, ni u muzički najblistavijim vremenima na ovom festivalu rođeno je malo svevremenih pesama, pa ni „Vaterlo“, koji je bio prvo pojavljivanje grupe ABBA, nije ni njihova najbolja pesma, ni najveći hit.Ipak, da je bilo više muzike – bilo je.

Ako na stranu stavimo pomalo degutantnu geo-političku predvidljivost glasanja, rekla bih da ostaju dva veoma važna faktora sa kojima bi ambiciozni učesnici festivala morali da računaju: poruka i efektan nastup.

Nije tajna da je ova manifestacija odavno utočište i mesto okupljanja pripadnika i/ili najsnažnijih podržavalaca LGBT populacije. Usuđujem se da verujem da to nije baš tako usko kao zapadnjački „queer“, možda više „biti drugačiji“, pomalo jezički rogobatno „drugost“ bolje opisuje. U tom svetlu, ovaj festival je u dobroj meri postao angažovan. U estetskom i muzičkom smislu lično sam više volela hipi-pokret, ali kad je u pitanju namera, mogu da pronađem dosta sličnosti.

S druge strane, ovo je vreme kada tehnologije, vizuelne i produkcijske, napreduju na dnevnom nivou i ta trka je nemilosrdna. Ono što je juče bilo „vau“, danas je samo „dobro“, već sutra će biti zastarelo. Reklo bi se da je to iscrpljujuća trka u kojoj se doslovno svašta dešava, od krajnjeg kiča i preterivanja, do ozbiljnih, spilbergovskih zahvata samo za dva-tri minuta pesme.

Gde smo tu mi i gde je bila naša Bojana. Za razliku od nekih proteklih godina, nije bilo razloga da se sumnja u pevačko umeće i moćni glas naše predstavnice. Rizikujući da me neki proglase ovakvom i onakvom, to, međutim, više nije ni retkost ni kuriozitet. U multietničnosti i multikulturalnosti Evrope, ponuda dobrih glasova, posebno ženskih, postala je zavidna. Čak i na Evrosongu. I sama sam ozbiljno računala na Bojanine pevačke adute, a kad sam čula još neke pevačice, setih se pokojnog Karla Metikoša, supruga i muzičkog tvorca Josipe Lisac. Po povratku iz Amerike u kojoj fenomenalna Josipa nije postigla očekivani uspeh, Metikoš je, iskreno kao što bi retko ko, rekao: tamo svaka druga crnkinja peva kao Josipa („crnkinja“ nije bilo uvredljivo – naprotiv). Htedoh reći – nisu sve pevale kao Bojana, ali nije ni moćno pevanje više čudo neviđeno na ovom festivalu.

Ne treba biti ni mnogo upućen, ni angažovan u civilnom društvu, pa shvatiti da je ovogodišnji projekat ozbiljno (možda najozbiljnije) računao na angažovanu poruku. „Drugačija sam i to je u redu“ – sasvim u skladu sa dominantnom filozofijom, ali sa zakašnjenjem od nekoliko godina. Kako sam i sama sa dobranim viškom kilograma, računam na razumevanje sledeće tvrdnje: u tom svetu biti krupniji odavno nije stvar o kojoj se raspravlja. Nije da na Zapadu nema diskriminacije, daleko od toga, ali u tom, specifičnom krugu, to je isto kao da tvrdite: u redu je da nosim šarenu haljinu. O čemu govori švedska pesma? O teškoćama da u detinjstvu i ranoj mladosti nađeš prijatelja. Je l’ vam jasnije? Većini dece koja su upravo u tom periodu otkrila svoju „drugost“ to jeste bio problem. To pogađa.

Stavka dva-nastup. Rekla bih da sam čitala poruku, uprkos koketiranju sa duginim zastavama i skidanjem maski, ali to je, jednostavno, ni tamo-ni ’vamo. Koreografija već viđena, tehnologija malo iskorišćena. Čak i ako vam se ne dopadne pesma, scenski nastup Šveđanina je bio izuzetno efektan. Neko reče: dopada mi se što je bio sam na sceni. I jeste i nije. On i maksimum promišljenih vizuelnih efekata. Ako uključimo i ono o parama i muzici (mislim na ono „kol’ko“), naš je bio dobar, ali ne i dovoljno efektan nastup.

Sve u svemu, Evrosong nije opštenarodno veselje. Na njemu bi se čak mogao predavati pojam „ciljne javnosti“. Ako je tačno da je bio najgledaniji TV događaj, mnoga očekivanja su verovatno izneverena.

Moja nisu. Nije ih u tom euforičnom smislu ni bilo. Odavno to nije muzika, nemam ja tu emocija. Iskreno – ni mnogo strpljenja za 3 sata u „cugu“.