Čaj od nane uz TV program

Rekoh onmad Ivani: ako me neko još u životu bude pitao čime sam se bavila, reći ću da sam se uglavnom zanimala proizvodnjom saksijskog lekovitog i začinskog bilja za sopstvene potrebe.

Šta da kažem? Sramota me da pominjem televiziju ljudima koji ne znaju. Kako li sam radila, kad nisam izdržala ovu konkurenciju ili iz kojeg su me rijeliti-programa izbacili – mogli bi da se pitaju. Zato je bolje da ćutim.

A progovorila bih na lakat! Ipak, obećala sam sebi da neću blatiti esnaf. Najpre, dugo sam i sama jela taj hleb i znam da najčešće nije sladak. Nadalje – i sama sam nekoliko puta bila predmet „analiza“, najčešće s viškom kilograma kao temom, pa ne bih da drugima zagorčavam. I zato neću govoriti imena, ni ljudi, ni televizija. Neka ne mogu, sve i da hoću, pošto ta količina uličnih nadimaka i „prezimena“ u formi malih kućnih aparata teško može da se upamti (a i zašto bi?). Pre nego što progovorim, osećam dužnost da naglasim: naravno da postoje neki ljudi, divne kolege, vredne pomena. Ali ne u ovoj tiradi.

Priča prva:
Pre nekog vremena saznali smo da smo vrlo visoko po broju novoobolelih od AIDS-a, dok razvijeni svet drastično smanjuje te brojke. I nije mi svejedno, posebno zato što su najviše pogođeni mladi, mlađi nego u vreme kada se bolest u nas pojavila. Znači da nam je popustila pažnja, nema kvalitetnih kampanja, deca se ne obrazuju. S druge strane, nema portala s vestima koji mogu da otvorim, a da mi ne „iskaču“ detaljni opisi kako se pred kamerama prenose polne bolesti, koje kome i šta… Možda se nekome čini da je to potrebno i dovoljno umesto nikad uvedenog predmeta o humanom odnosu među polovima (u narodu poznatom kao seksualno obrazovanje), umesto razgovora sa roditeljima ili pedagozima, umesto odlaska u savetovalište. Mora da neko veruje da je to dozvoljeno, mada bar z tri zakona piše da nije i mora da je sve „super“ kad niko ne reaguje. Sve dok svrbi nekog drugog.

Priča druga:
U njoj se, kao najcrnja polna bolest, medijima šire nepismenost i nekultura. Špagete se jedu SA kašikom, shodno tome, i kosa se pere SA šamponom, ali je veima važno da, kad je ispirate, voda ide RAVNO, s obzirom da je „došlo lepo vreme“, skidaju se DLAKE ispod pazuha i…još sa nekih mesta (uz zagonetni osmeh), svi nešto TREBAJU da urade (a mi TREBAMO) da ih gledamo i slušamo. Mi (misleć’ na sebe i sebi bliske generacije) manje-više: što znamo, valjda smo i upamtili. Šta ćemo sa klincima kojima je televizija i bukvar, i čitanka i lektira?

Priča treća:
Veoma volim kvizove. Nenametljivo, čak zabavno mogu da poduče. I sama sam dosta čula i naučila i potpuno podržavam onu teorijsku podelu žanrova u kojoj oni mogu i u obrazovni program. Ipak, kako biste odgovorili na ova pitanja, ako biste se našli u fazi kvalifikacija u jednom „opštenarodnom“ kvizu:
Sofija Šikolone je pravo ime i prezime glumice…?
Iz koje je zemlje bio pisac Robert Muzil?
Čiji predsednik i premijer je bio Emon de Valera?
U kojoj evropskoj zemlji se proizvode putnički avioni „Turbolet“?
Čije i kakve komplekse ljudi leče tragajući za pitanjima na koje stvarno nije realno znati odgovor, bar ne u grupaciji „pristojno opšteobrazovana opšta populacija“? Čemu ona služe i šta će više o Muzlijevoj ulozi u istoriji književnosti prosečni gledalac saznati kad čuje da je iz Austrije? I šta će, uopšte, publici, bar onoji koja ne spada u struku, to saznanje?

Ako se pitate kakve veze treća priča ima sa prethodne dve – itekako. Mogućnost da se gledaoci prebace na teren prepoznatljivih polnih bolesti raste sa brojem Muzlija (siroma’ čovek, samo je paradigma) i de Valera u zabavno-obrazovnim programima.

Rekoh i dušu svoju spasih. Sad ću neko vreme da ponovo probam da ućutim. Uzeću bar dva čaja: matičnjak, da „iskuliram“ i nanu da ne… da ne budem degutantna.