Ljubav u doba sajma

Ovogodišnji Sajam knjiga, koji sam (kao da sam „od juče“), posetila u subotu pre podne je bila jedna od većih gužvi u kojima sam se u životu našla. Guranje najbliže rok koncertima, ono kad si u prvim redovima. Ne znam… valjda sam ga ranijih godina posećivala u nekim zgodnijim terminima. Ovo je bilo zaista nezamislivo, što je bilo jasno već u podzemnom prolazu gde je reka ljudi išla samo na jednu stranu.

Moram da kažem da me to veseli, lepo je da ljudi vole knjige, naravno da žele da ih kupe na sajamskim popustima, lepo je da se na jednom mestu nalazi sve što od literature postoji u ovoj zemlji. Sajam je postao godinama unazad i kultni događaj svoje vrste i nisam od onih koji će da razmatraju „koliko Srbi odjednom vole knjige“, „baš smo načitana nacija“ i slično.

Mislim čak da je svojevrsni podvig sačuvati nešto novca za knjige za sam kraj meseca, kada se ova fešta svake godine organizuje i prosto se pitam – kako? Ljudi je planiraju, žele da se počaste knjigama i to je za svako poštovanje. Skidam kapu i obezbeđenju, treba biti odgovoran za toliku masu ljudi, koliko god da pristojni bili.

Međutim, da je prijatno-nije. Senku na događaj uvek bacaju pojedini ljudi i to je očigledno nešto što ne može da se reši.

Počev od tapkaroša, koji su i tu našli šansu da razvijaju svoju delatnost, jer uvek ima nekog ko ne želi da čeka u redovima za karte – do nekog sveta koji, pak, nikada ne bi ni znao sa Sajam knjiga, da prateće programe nisu počele da „uveličavaju“ i estradne zvezde, jer tu još nisu zašle. Teško mi pada kad Sajam knjiga zaliči na vašar…

Zanimljivo je i posmatrati ljude kako se ponašaju u velkoj gužvi koja se kreće. Koliko ko ima obzira, koliko je svestan da oko njega postoje i neki drugi ljudi, koliko je bahat. Sve isto kao i na ulici, u autobusu… Ne znam, možda ne bih ni obratila toliko pažnju da se, čim sam ušla, nisam zateturala od zahvata jedne gospođe u godinama koja bukvalno rukom rasklanjala ljude oko sebe ne bi li prošla. Snašla se. Oko nje metar „čisto“. Bori se žena za lični prostor, svaka čast na ideji.
A onda sam svatila da, iako nije bio „školski dan“ ima začuđujuće mnogo dece – stariji razredi osnovnih škola, srednjoškolci… Aha. Radna subota. U celoj toj dušegupki zapravo najviše je upravo klinaca koji su sve, samo ne zainteresovani. Možda će ih zanimati mladi popularni blogeri eventualno – sve ostalo je za njih poligon za igru, zezanje i talasanje. Vidim da su jurili neku starletu za autogram… Čemu to? Hoće li tako zavoleti knjigu? Na silu? Kako tačno?

Kao i naš obrazovni program – samo forma, slabo suština.

Knjigu čovek može da zavoli samo ako je pročita. A pre toga zaista želi da je pročita. Pa ga obuzme, pa nešto novo shvati… otvori mu neke nove prozore. To mora neko da mu približi, ali ne ovako.

Samo to zahteva malo razmišljanja, a to je izgleda baš teško.