Aleksandar Josipović

Jedan od izdanaka onog boljeg sveta, u kojem se samo zasluženo stiže do uspeha je Aleksandar Josipović. Neko koga ne možete da zaboravite kada ga vidite, a kamoli upoznate – što bi trebalo da bude obavezno za sve ljude koji se bave scenskim delatnostima. Ja ne znam u životu ni za koga ko je uspešan, a da se nije ozbiljno naradio. Od plesnih podijuma u Srbiji, preko Mulen Ruža, mnogih svetskih scena – do predavača kojeg svuda po svetu zovu da prenese svoja iskustva. Dobro mu ide i modelling, rekla bih… Gledam ga po tviterima i instagramima kako juri sa aerodroma na aerodrom i pitam se šta li je sad naumio. A sad mi se neobično dugo zadržao na jednom mestu…

– Svetski putniče… već prilično dugo si u Dubaiju, pratim te na svim živim društvenim mrežama i sad već vidim da nije u pitanju turizam…

Pre neki dan sam na društvenoj mreži video nekoliko različitih slika sa naslovima tipa “10 mesta koja morate posetiti pre nego što umrete!”.
Slatko sam se nasmejao, jer na osnovu toga ja sam odavno trebao da umrem. Lol

U Dubaiju sam već dva meseca. Trenutno sam napustio Evropu i prihvatio nove profesionalne izazove. Evropa, u mojim očima,  je postala jedna džangrizava, razmažena baba koja samo kritikuje, stalno se žali.
Azija i Bliski Istok su više savremeni. Contemporary.

Totalno mi prija – jer ovde vladaju sasvim neka druga pravila igre, poslovanja nego na Zapadu.
Radim, učim, volim.

– Prvi put sam te videla u emisiji Mire Adanje Polak, ima sigurno više od 10 godina. A kad Mira nekog nađe, apsolutno znam da je u pitanju neko koga moram da zapamtim…dug put si ti prešao od Srbije do ovoga gde si sad. Kako je počela ta priča?

Ples je bio sastavni deo mog detinjstva, ali isto tako svet u kojem sam ja bio prihvaćen za vreme rata u SFRJ. Ipak potičem iz mešovitog braka i roditelji su me vaspitali da sam Jugosloven, tako da sam plesom kompenzovao nesvesno ono što mi je bilo oduzeto glupim ratom.

Ples je moja strast, ali kasnije se ispostavilo i glavni konstruktivni okidač za odlazak sa brdovitog Balkana.
Saradnja sa, tada još uvek, novinarima iz Jugoslavije i želja za popularnošću u tom regionu nikada nije bila moja potreba, a ni cilj. Nisam osoba koja se lakta za medijski prostor.
Kao tadašnji vojni obveznik svake godine sam morao, po zakonu SRJ, da se prijavim u jugoslovensku ambasadu. Redovno sam donosio dokaz o zaposlednju gde sam tražio od generalštaba vojske Jugoslavije dozvolu da ostanem u Francuskoj.

Tadašnji šifarnik zanimanja nije imao opciju “profesionalni plesač”, čini mi se nema ni sada jer kada sam uzimao ličnu kartu, stavili su mi profesija – glumac.
S obzirom na to da sam tada radio u kompaniji svetske reputacije, simbola Francuske, u SRJ ambasadi mi je savetovano da kontaktiram domaće medije i tako, ukoliko bude bilo potrebno za Generalštab, imam press materijal koji dokazuje moje zanimanje.

Moja ideja je bila da kontaktiram Miru Adanju Polak, što sam i učinio. Danas ona je jedini novinar na svetu koji ima neke ekskluzivne snimke te čuvene vetrenjače, koji više ne postoje.
Kada sam joj rekao da prestajem da igram, ona je bila jedna od najtužnijih. Mira je jedna od najsposobnijih žena na svetu koju sam ikada upoznao i od nje sam mnogo, mnogo naučio.

I jako sam zahvalan na svemu.

– Kako je izgledao tvoj početak u “gradu svetlosti” tada. Kako si živeo? Šta ti je sve prolazilo kroz glavu? Šta si radio kad je teško?

Posle samo 4 dana, imao sam odmah potpisani ugovor.
Na sceni prvi put sam bio tačno 15.10.2002. I tada nisam imao slobodan dan nekoliko nedelja. Kada je bilo teško ja sam, Ivana radio – jer nisam znao šta drugo da radim. Nisam znao puno ljudi, nisam ni znao kako sistem funkcioniše, francuski jezik sam krenuo da učim. Borba sa vetrenjačama, dok igraš u crvenoj vetrenjači. Haos.
Ali bio sam marljiv, radan i radoznao. A u Parizu meni nikada nije bilo dosadno.

Nikada nisam ni sanjao da ću živeti u delu grada gde su živeli Van Gog, Tuluz Lotrek i dolazili svi velikani 19tog, 20tog veka. Pariz i Francuska nikada nisu bili deo moje dečije mašte.
Samo specijalni ljudi u mom životu su imali privilegiju da budu na mojoj mansardi na Montmatru. I da sa njima delim sve trenutke svog života, poslednje parče hleba, poslednju flašu vina dok smo sa prozora 7og sprata Gledali na magičan Ajfelov toranj i ceo Montmatr.

Tek sada, kada više nisam u Parizu, svestan sam koliko je mene taj grad oblikovao kao čoveka!
Kada god je bilo teško Pariz je bio taj koji bi me zagrlio, utešio i nasmejao. Tako da ulice Pariza i ja redovno vodimo ljubav. 😉

Pariz je moj dom.

– Kako izgleda život baletskog plesača u konkurenciji ljudi koji stižu iz celog sveta?

To je jako zanimljiv ali i surov svet. Medalja uvek ima dve strane. Zanimljiv, jer mozes da upoznaš toliko razlicitih ljudi, a surov jer plesne karijere generalno kratko traju. Ja sam se uvek dobro zabavljao i to mi je bilo bitno.

Donekle mislim da smo mi kao plesači, bez obzira kojom plesnom formom se bavili, prokleti i nikada dovoljno cenjeni.
Mi smo jedini umetnici koji su arhitekte prostora i koji ne mogu da materijalizuju svoju umetnost.
Nikada ne mogu da dodirnu, osete svoju sopstvenu umetnost, kreaciju.

– Čega si se sve odricao?

Još kao dete znao sam šta želim, a šta ne.
Možda je privatni život platio veću cenu u tom periodu, studije nisu mogle uvek u roku da se završe, morao sam da menjam prioritete, ali to je sve bio moj izbor. U mom rečniku ne postoji reč kajanje, tako da i ne verujem da sam se bilo čega odrekao.

Radio sam posao koji volim, živeo sam svoju strast i mogao sebi da obezbedim, rekao bih, jako kvalitetan život, tako da mi nije bio problem da odigram 52 predstave za 26 radnih dana.

– Šta si sve dobio?

Ovo me niko nije pitao, jer nekako se podrazumevalo da sam DOBIO nešto.
Prva asocijacija je – dobio sam samog sebe.
Otkrio sam samom sebi ko sam ja, u kom pravcu treba da nastavim sopstveno istraživanje, šta želim da radim, i kakav trag želim da ostavim.

– Ko su prijatelji koje si stekao?

Neki od njih se bave javnim poslom ( svetski show business), neki su naučni/ akademski radnici, neki od njih pokušavaju da danas napuste Srbiju, a neki od njih su pomogli da Srbija dobija veliku finansijsku pomoć za vreme poplava.
To su ljudi koje ja jako volim, koji imaju specijalno mesto u mome srcu, koji znaju da na mene uvek mogu da računaju.

– Kako je kroz godine života u inostranstvu izgledao tvoj kontakt sa Srbijom? Ko se radovao tvom uspehu, a ko nije?

Prvo da definišemo šta znači uspeh u Srbiji ( smejem se)!
Nekako mi se uvek čini da uspeh u zemlji Srbiji:
znači otići iz zemlje i/ili uspešno opstati na poziciji bez obzira koja politička partija bila na vrhu partijskog sistema zvanog “demokratija” u Srbiji.

Za mene uspeh je kada si zdrav- psihički, fizički, mentalno.

– Jesi lli ikada pokušavao da napraviš karijeru ovde?

Tu sam bio samo plesač sportskog plesa, do 2002te godine, gde sam sa tadašnjom plesnom partnerkom ( Marina Jeremić-Rabrenović) osvojio nekoliko titula državnog šampiona Jugoslavije i bio državni reprezentativac. Ali svaka nada da se možda jednog dana vratim je u meni nestala zajedno sa gubitkom Zorana Djindjića.
Danas sam svestan da ako želim da bilo šta uradim u regionu, prvo moram da se učlanim u neku političku partiju. A skoro svi političari, kako ih ja zovem kulovi i bagra, mi se jako gade i ne verujem im. Ne deluju mi da su ni obrazovani, ni stručni.
Još kada ih danas čujem kako su svi bili na TI sa Zoranom Djindjićem, a do juče se ulizivali Miloševiću – šta ja imam da radim tu?!

Ja ne plivam niti želim da plivam u mutnom plićaku gde svi glume da su neke bitne ajkule.
Odavno sam shvatio da je Srbija kao majka- čim izadješ iz iste odmah oživiš.
Nažalost, Srbija je postala težak trash porno pink Grand Show, a toliko potencijala, talenata ima ta zemlja ima.
Ali, daleko je sunce.

– Okačio si plesačke cipele o klin…Više ne plešeš profesionalno. Zašto?

Kažu mi da sam prekinuo plesnu karijeru jako mlad. Verovatno su u pravu, ali osetio sam potrebu za nekim drugim profesionalnim izazovima.

Dosta mi je bilo scene, šminke, skakanja, istezanja.
Dosta mi je bilo reči- šta vi plesači znate drugo da radite, sem da igrate?

Nisam hteo više da “silujem” sebe ni svoje telo, pa sam se lepo oprostio što sa scenom, što sa plesom.
25.godina je sasvim dovoljno, zar ne?

– Šira javnost te je upoznala kroz “Ples sa zvezdama” gde si bio u žiriju. Bio si i u najužem izboru za voditelja “Pesme

Evrovizije” u Beogradu 2008…Ono oko čega će se svi uvek složiti je da si vrlo harizmatičan i darovit za mnogo drugih scenskih delatnosti. Hoćeš li ostati veran sceni?

Evrovizija se desila zahvaljući pozivu Sandre Šuše. Jako sam zahvalan na ukazanom poverenju.
Ples sa zvezdama-sa ove tačke gledišta nisam siguran da li sam uopšte trebao da budem deo istog. Lepo i korisno iskustvo, ali…

Scena-pa i danas dok pravim – pregovaram – raspavljam marketinški plan, strukturu i budžet sa poznatim modnim kućama ja i dalje imam performans, nastup.
Ali, pssssss oni to još uvek ne znaju. 😉

– Imaš vrlo oštar jezik. Koliko ti je to donelo koristi a koliko štete u životu?

Mislim da mi je donelo samo korist. Nekada više, nekada manje.

Učio sam na sjajnim rezultatima ali i na onim lošim.

Sve u svemu, ljudi u mom okruženju ( privatnom i poslovnom) uvek znaju šta od mene mogu da očekuju, tako da ja to vidim samo kao prednost.

– Jesi li srećan?

Sokrat je rekao da je najveća sreća ne roditi se. Ali ja ne znam ko je tu sreću doživeo.

– Šta je ono što mi možemo da uradimo da budemo srećni u životu, ono što zavisi samo od nas?

Mislim da je najgore kada čovek nema svest i znanje. Možda poraditi na tome da postanemo svesni i obrazovani.

A to nisu tako popularne “kategorije” danas, kada svetom vladaju prosečni.

Ali sva snaga je samo u našim rukama. Ljudi to često zaborave!!!