INvent Ivana & Nataša
Uveliko je počelo: sad je samo pitanje kako srediti kalendar i uskladiti sve posete dragim ljudima koji slave slavu. Uz kalendar i posete ide i skriveno pitanje: kako ne nabaciti desetak kila od Mitrovdana do Svetog Jovana, ali to nije tema ove priče.
Da se odmah razumemo: slava je jedan od najlepših i najdugovečnijih običaja, ali ni na kraj pameti nam nije da delimo porodice na one dobre, koje slave slavu i one druge, koje to ne čine. Kao što je ispovedanje vere najličnije opredeljenje, kao što je svako drugo opredeljenje ljudsko pravo, tako je i sa ovom pričom. Najzad, za nas koji smo dokačili i vremena takozvanog samoupravnog socijalizma, slava je nešto što smo učili od početka, bez obzira što u mnogim porodicama nikada nije prekidana.
Ipak, kad se nešto dešava nanovo, bude svega i svačega. Neki su pogrešno shvatili ili možda ne znaju da je slava, pre i na kraju svega porodični ritual. Koliko god vezana za religiju, u njoj je i ostatak potrebe da se zajednica održi na okupu, da se ljudi nađu u miru i slozi i, verujući u zaštitnika-svetitelja, prevaziđu ono što sami nisi mogli ili umeli.
Bez namere da ikom popujemo, sa iskrenom željom da vas slava raduje, ipak da vidimo šta sve slava nije. Pre svega, to nije demonstracija finansijske i socijalne moći, preterivanje i bahatost ne idu uz suštinu slave. To nije ni takmičenje ko će više i neobičnije hrane da pripremi (dobro, priznajem, od toga ni sama nisam sasvim izlečena 🙂 , a još manje je vašar taštine na kojem treba prikazati zvanice sa kojima se, inače, ne družite, ali su veoma „in“ ovih dana.
Slava je kada porodica sa lepim, treperavim uzbuđenjem iščekuje taj dan. Po pravilu, u tome na divan, nevin način prednjače najmlađi, očekujući događaj u kojem su i sami veoma važni. Slava je kad je zajedno pripremate. Cilj nije da porodica bankrotira da se ne bi „obrukala“ i materijalna nemaština nikako ne sme da bude razlog za odustajanje i očajanje. Lepo je kad slavski kolač pravite sa decom, dozvoljavajući im da učestvuju, bez obzira na veštinu. Ukrasi za kolač prave se od testa vrlo sličnog onom za igru, pa dozvolite deci da to bude njihov posao. Ako ne morate, nemojte kupovati gotov kolač. Nezvanično takmičenje „čiji je lepši“ u crkvi potajno postoji, ali pobeda na njemu nikako nije cilj.
Slava je kad naše dete izjutra tog dana s kadionicom u ruci prođe kroz celu kuću. Dogmate bi rekle da ne radimo sve po pravilu , jer on, na primer, okadi i korpu našeg Mafa, ali njegova iskrena, dobra namera i posvećenost, za nas su važniji od svake dogme. Nešto sam uverena da tako misli i onaj kome se potom zajedno obraćamo sa „Oče naš…“.
Slava je kad dođu prijatelji, a mi srećni što je i njima važan naš porodični dan, što mu se zajedno radujemo. Nije nam kuća prostrana toliko koliko prijatelja imamo i volimo, ali, začudo, nikad i nikom nije bilo tesno. Naprotiv, prija nam što smo svi tako blizu, što se gledamo, pričamo i slušamo, oči u oči, umesto telefonom i preko društvenih mreža.
Slava je kad sedimo dugo u noć, grickamo kolačiće oko kojih se poslovično nerviram, ali uporno odbijam da ih kupim gotove. I smejemo se, radujemo, šalimo. Opet bi dogmate možda zamerile manjak smernosti, ali opet sam i ja uverena da Onaj kome se obraćamo da nas zaštiti, radije čuva radost, posebno kad je iskrena.
Slava je – ritual, a i stručnjaci tvrde da su rituali veoma važni za porodicu. Ona sama treba da ih stvara, gradi i neguje. Onako kako poljubimo dete uveče pred spavanje ili nas ono najpre zagrli svakog jutra, jer kako bismo bez toga krenuli u novi dan.
Ako slavite – radujte se i čuvajte svoju slavu. Neka ste živi i zdravi, s mnogo razloga da se radujete svakog dana. Ako idete na slavu – ponesite dobre želje domaćinima, to je najvažniji i jedini neophodni poklon.
Od srca,
Vaša Nataša