Otvoreno pismo Novoj

Draga naša,

Pošto smo te dočekali po gotovo svim običajima i kalendarima, red je da porazgovaramo. Otvoreno i prijateljski. Čisto da ne bude posle: „nisam znala“, „niko mi nije rekao“, „imali ste nerealna očekivanja“… Da se pogledamo u oči, pa da krenemo i u ovu avanturu. Mi sa tobom, ti sa nama. Nit’ mi imamo rezervnu godinu, nit’ ti nas možeš da zaobiđeš. (Mislim, ne možeš, zar ne?)

Odmah da ti kažem: radost sa kojom sam te dočekala bila je moja odluka, a ne stvar trenutka ili neočekivanog raspoloženja. Moglo bi se reći – čista paganština na delu. Pomislih, možda je to što sam tvoju prethodnicu sačekala „k’o od bede“, jedva budna, samo forme radi, uvredilo suđaje ili poremetilo ravnotežu sledovanja radosti i tuge, pa je kao opomena došao čitav niz iskušenja naših emotivnih moći. Izdržasmo, ne baš lako.

Srele smo se, dakle, u najboljem izdanju, u najboljoj nameri. Cenim da je to sasvim dobar početak i da mi daje za pravo da nešto i poželim. Nisam pisala Deda-Mrazu, Božić-Bati sam uredno ostavila keks i mleko bez očekivanja, imam, valjda, pravo da tebi kažem šta bih.

Od kad znam da slušam, čujem da ljudi govore o zdravlju. Kažu: „Samo zdravlja…“, kao da više ništa nije potrebno. Kad sam poodrasla, to mi se činilo kao popuštanje, mirenje sa manjkom energije i ambicije. Činilo mi se da su šanse da budeš zdrav (a onda i zadovoljan, ispunjen) značajno veće od onih suprotnih i da time ljudi sebi strašno povlađuju, dobijaju zadovoljenje bez nekog truda.

Moram da ti priznam: počinjem da razumem. I dalje mislim da je to spuštanje lestvice, ali snaga tela i duha sve više dobijaju na ceni. Zapravo, čini mi se da su sve krhkije i da ih je sve teže sačuvati. U tom smislu, da…molim te, neka ova naša godina bude zdrava. Za nas i sve oko nas.

Da još jednom pomenem koliko su boleli prošlogodišnji odlasci i koliko su srca otkinuli, pa da s tim završimo. Ako je trebalo da naučimo lekciju, da se ne bahatimo u uverenju da smo svemoćni, da cenimo svaki trenutak života, u redu je: naučili smo. Vreme je za onu drugu: kako se živi, kako se raduje, kako se deli, kako ima smisla.

Ne bih da ti u startu namećem previše. Zapravo, strah me je i da bacam na sto neka očekivanja ili ne-daj-Bože zahteve.

Budi samo jednostavna, prostodušna (ali nikako ne prosta, toga je i previše) i shvati da smo daleko od savršenih. Postali smo sumnjčavi, zajedljivi, zatvoreni i samo bi baš jedna dobra godina mogla da pokrene stvari nabolje. Dakle, nije ni tvoj ulog mali.

Budi nam dobra i videćeš, na prvi znak dobrote počećemo da te hvalimo. Šta hvalimo: da te kujemo u zvezde. Doduše, lako sa nebesa srozamo i u blato, opet na najmanji znak, ali to nam oprosti. To je ta nesavršenost.

Uzmi samo najbolje od nas, biće toga, videćeš. Nauči nas da je sreća i u malim stvarima, oduči nas od gramzivosti, jer radost nije roba.

Iskoristi prednost: prethodna je došla sa teretom prestupanja, ti si ispravna i bez loših predskazanja. Malo li je.

Hajde da ti se radujemo do kraja. I, kad dođe vreme, da te ne pratimo, već samo da te s ljubavlju stavimo u albume „onih dana“.

Nije mnogo. Možeš ti to. A valjda ćemo i mi moći.