O onome za šta nam niko drugi nije kriv

Danas mi je jedna nenormalna žena, okrećući „pun“ posred pešačkog prelaza u mojoj maloj ulici, zamalo prešla točkom preko noge. Da napomenem da sam prelazila ulicu sa dve 8-godišnje devojčice. Izdrala sam se na nju, naravno, ona je bila ljuća od mene. Pre nekoliko dana sam videla ženu kako sa malim detetom u rukama pretrčava autoput… nedavno isto jednu koja na Novom Beogradu van pešačkog, po mraku pretrčava Jurija Gagarina vukući dete od otprilike 3 godine van pešačkog prelaza – destinacija tržni centar, nema ništa drugo preko puta… Dete se saplelo pa ga je zato vukla kao kofer, cipelice su mu spale. Svi vozači su srećom uspeli da ukoče, jedan taksista je, prestravljen, strašno vikao na nju, ona ništa… Jedan je izašao iz kola i pokupio cipelice.

Sugrađane koji pretrčavaju prugu kod Sajma kad je spuštena rampa videli smo svi hiljadu puta. Nema veze, čuće, videće voz.
Divlja se na sve strane i u saobraćaju, nervoza i dekoncentracija koštaju mnogo. To je ono što je činjenica i što znamo. Ali poenta je i u nečemu drugom. U disciplini.

Ne mora uvek glava da bude u torbi. No činjenica da nam je toliko važno da „zeznemo“ svako pravilo govori mnogo o nama. Da stanemo na mesto za invalide, parkiramo na pešačkom, trotoaru – do zgrade, da ne može da se prođe… Zašto na parkinzima koji se ozbiljno plaćaju, pritom i mesta nikad nema, ima toliko automobila parkiranih tako da zauzmu dva mesta?

Istina je da bi drakonske i za sve iste kazne mnogo toga rešile, ali jasno je da se to ovde nikada neće desiti.
Zašto je toliko važno kad se otvori nova kasa u supermarketu da ovi sa kraja već postojećih redova, kao da im život zavisi od toga, potrče i nacrtaju se na početku, da ih slučajno ne osujete ovi što čekaju duže od njih?
Zašto ima i dalje toliko nepristojnog sveta koji ponižava po šalterima, zar nije dosta što moramo da se sagnemo i pričamo u „rupu“?
Zašto mi je juče radnik nekog obezbeđenja sa toliko sladostrašća i osmehom najmoćnijeg čoveka na svetu rekao „Ne“ kad sam pitala mogu li da prođem nekom prečicom? Meni je „NE“ ok odgovor, ali da mi se lepo kaže, jer ja lepo pitam. Nema razloga da mi se ceri.
Stvar je u elementarnoj kulturi, koju malo ljudi ovde poseduje.

Nedavno sam bila sa drugaricom u Beču. Nedelja, nigde automobila, velike ulice. Na crveno svetlo nikome ne pada na pamet da pređe. Stoje ljudi jednostavno, jer pravila su takva. O tome se ne razmišlja. To naučiš i usvojiš kao dete. I nemaš, pritom od koga da naučiš te „trikove za varanje“ pravila, jer ne možeš ni da vidiš da neko to radi.

Ljudi su ljubazni po „difoltu“ , jer nema razloga da ne budu.

Da, nervozni smo, siromašni i pod stresom. Ne možemo da se poredimo sa nekim zemljama. Ali mnogo bismo voleli. A ne možemo dok ne rešimo elementarne stvari koje imaju mnogo veze i sa nama, a ne samo sa politikom.

Od civilizovanog ponašanja, malo osmeha i „izvinite“ umesto psovke još niko nije stradao. Ne boli.