Nataša

Biće da sam nešto propustila. Promaklo mi, prestarela sam, Bog će ga znati. Tek ne sećam se trenutka kada je (oprostite, citiram) „guz.ca“ (razumete: zadnjica, stražnjica „pozadina“…) postala prihvatljiv termin za nedeljni podnevni televizijski program. I to ne igrani, reč ne bih rekla, već za novi žanr neformalno nazvan dokumentarno-zabavnim, a u koji spada sve što ne znate kako biste „starinski“ nazvali. Voditelj, ne bez dečjeg zadovoljstva, donese nam pred ručak tu…je l’…prvo jednom sočno i zvučno, u generalnoj najavi, pa još jednom, sa logičkim akcentom u najavi priloga o najpoznatijoj …toj…u zemlji u kojoj je zgodna pozadina i inače ...

„Evo kako je počelo u dan svoje nužnosti.“ Stih kojim počinje jedna divna, pa još ljubavna pesma Stevana Raičkovića teško da „relaksira“ današnji dan za male maturante i izbezumljene im roditelje. Agonija počinje prvim testom, tri dana ispitne tenzije, a onda, čini mi se, mnogo teži period – čekanje. Najpre – rezultati, pa žalbe, kalkulacije koliki bi minimum ove godine mogao da bude u školi koju ste namerili, koliko će ih doći preko veze…? Sa distance od godinu dana i iz pozicije mame srednjoškolca koji je kroz prvu godinu prošao „kao kroz sir“, lako je biti pametan. Da mi je ...

Gotovo svakog dana prolazim pored „Šumatovca“. Zimi još nekako, ali letnje odsustvo bašte čuvene „Šume“ na nas rođene u trećoj četvrtini prošlog veka, deluje gotovo apokaliptično. Nisam sigurna da sam ikada sedela u toj bašti i potpuno sam sigurna da se nikada nisam izgubila u beogradskom „Bermudskom trouglu“ (prostor koji su zatvarale kafane „ Pod lipom“, „Grmeč“ i „Šumatovac“, prim. aut.), ali sam, kao i većina Beograđana, znala da je njihovo postojanje veoma važno za urbanu komunikaciju, da ćeš teško nešto uraditi u muzičarskom poslu ako tu nisi viđen (i zapažen), da je to komunikacijsko čvorište koje ima samo Beograd ...

Ulazim jutros u autobus. Jedan od novih, klimatizovan. Nije ni prevelika gužva, lako pronalazim mesto i nevino se radujem udobnoj vožnji. Ulazi u isti autobus i „baja“, seda i posle nekoliko sekundi energično i bučno otvara prozor. Ne haje za nalepnicu na tom istom prozoru na kojoj je ispisana molba da se ne otvaraju prozori, kako bi klima-uređaji imali smisla. Baš me iznervira, a onda, da bih skrenula misli, gledam po autobusu i vidim bar još pet otvorenih prozora. Na svima je ista nalepnica. E to će nas dokusuriti! Zašto baš moram da se ponašam kako nalaže neko pravilo? Ta ...

Nekad. Davno. Bar kada je Evrosong (mi smo zvali „Pesma Evrovizije“) u pitanju. Ruku na srce, ni u muzički najblistavijim vremenima na ovom festivalu rođeno je malo svevremenih pesama, pa ni „Vaterlo“, koji je bio prvo pojavljivanje grupe ABBA, nije ni njihova najbolja pesma, ni najveći hit.Ipak, da je bilo više muzike – bilo je. Ako na stranu stavimo pomalo degutantnu geo-političku predvidljivost glasanja, rekla bih da ostaju dva veoma važna faktora sa kojima bi ambiciozni učesnici festivala morali da računaju: poruka i efektan nastup. Nije tajna da je ova manifestacija odavno utočište i mesto okupljanja pripadnika i/ili najsnažnijih podržavalaca ...

Kako stvari stoje, nasilna smrt postaje preovlađjući oblik odlaska. Čovečanstvo je monstruozno ogrubelo na svakodnevne izveštaje u kojima se pominje 10, 100 ili 200 pobijenih, na ovaj ili onaj način. Iskreno, ne znam ni šta bismo i kako bismo se emotivno nosili sa realnim spoznanjem tolike smrti van prirodnog poretka. Ipak, neke vesti se ne daju prenebreći. Samo do polovine vikenda sam brojala ubijene – devetoro u jednom danu. Deseta žena – izvršila samoubistvo. Ako sad prestanete da čitate, a znam da biste, bojim se da ćete upasti u kukavičku masu onih koji veruju da se sve to dešava tamo ...