Nataša

Svaki put kad čujem šta sve mogu da uradim u „onim danima“ , momentalno mi izrastu rogovi. Još kad mi otpevaju dijalošku formu uz obavezno motivaciono „pokaži se!“ (stvarno, zašto su reklame za uloške uvek pevane kao šlager?), valjda treba da slavim što nas dok smo „nečiste“ ne teraju u udaljene kolibe pored reke, kao u nekim plemenima udaljenim od civilizacije. Sve to, naravno, mora da ostane u „ženskom šifarniku“ iz ranih 50-tih godina, jer, ups (!), u gledalištu su i muškarci, a o deci i da ne govorimo. Ili baš da govorimo. Recimo, kao u reklami u kojoj mamu ...

Uzburkalo se ovih dana. Kao: nismo znali šta će biti. Kao: nismo verovali da će se s jeseni vratiti sve one spodobe kod čijeg bi kastinga i Pazolini bio uzdržan. Kao: nadali smo se da će se ovi što su ih doveli odreći „zlatnih koka“ i sponzora koji čekaju u redovima da se baš tu pojave. Kao: nikom to nije potrebno, a naročito ne nama. E pa da se pogledamo u oči i u ogledalo, ipak spremni na realnu sliku. Ne da se gleda, nego se ništa drugo i ne radi. Onomad kad sam neki dan provela ležeći u bolnici, ...

Bolnica i inače teško može da bude scenografija za neke razbibrižne priče, ali u ovoj i nije presudna. Zapravo, samo pojačava efekat. Neko meni drag prolazi svoju ličnu golgotu. Ima jake bolove posle operacije. Možda joj se i čini da su tako jaki, ali je nemoćna i od mene očekuje pomoć. Odlazim do sobe u kojoj sede medicinske sestre. Razumem da im nije lako, posebno sa nepokretnim pacijentima. Ne smeta mi čak ni što ja, obraćajući im se, stojim, a sve one sede, mada sama nikad ne bih tako. Kažem: „Ima bolove“. Kažu: „Mislim da smo joj dali nešto protiv ...

U mestu N (tako se govorilo u starinskim realističkim pripovetkama) postoji velnes-centar u kojem leti, kad već dolazim u mesto, učinim sebi plezir nekog jednostavnijeg tretmana. Iako se moja redovnost svodi na jednom godišnje, znaju me tamo ljudi, pa nam je i komunikacija prijateljska, neformalnija od uobičajene sa klijentelom. Ćaskamo, tako, jedna sjajna fizioterapeutkinja i ja, zapravo ona, kao i svi drugi od njene struke, pokušava da mi objasni važnost redovnog vežbanja i discipline za moju katastrofalnu vratnu kičmu, kad nastade komešanje. Jedan hitri ulazak koleginice u prostoriju, pa još jedan. Izvinjavajuće pitanje dokle smo stigle i da ne moramo ...

Odgledala, priznajem. Takmičenje dece – pevača izraslo je u medijski fenomen i jednostavno sam želela autentično iskustvo, pa pravo na završnicu, planiranu da traje 5-6 sati. Najzad, važna je publika, ko pita klince kakvi su u dva po ponoći. Ili je to, možda, već počeo trening? Utisci? Pa… I dalje mislim da je surovo stavljati decu u tu vrstu kompetitivnosti u kojoj je sve „biti ili ne biti“. Nikad nisam volela ni dečje igre „na ispadanje“ u kojima, kad ispadneš, možeš kol’ko hoćeš da visiš sa strane i imaš dovoljno vremena da se pitaš da l’ si stvarno toliko gori ...

Kad se dobro zađe u drugu polovinu onog što nam je predodređeno za boravak na planeti, lako uhvatiš sebe da pojam „nedavno“ koristiš sve elastičnije, ne više samo za sedmice ili mesece, već, bogami, i za decenije. E pa tu, tek pre neku deceniju, počeli smo i mi da koristimo termin „karma“, manje-više precizno, ali sa svešću da je to nešto što povezuje ono što činiš i kako činiš sa onim kako ćeš nadalje proći u životu. Original se, doduše, odnosi i na ono „posle života“, na buduće pojave naših duša međ’ ovim svetom, ali ostanimo na zemlji. Sad i ...