Nataša

Onomad sam ostala baš dugo na poslu. „Zaginula“ – što bi se reklo i sačekala spremačice koje uvek dolaze kad svi mi odemo. Tihe i neprimetne, ipak znaju dovoljno o svakom od nas. Ja se, opet, trudim, da ih primetim, pozdravim, kažem koju prijatnu reč. Srećem prvi put mladu ženu. Ima, otprilike, onoliko godina koliko ja medijskog staža, ali, ipak, prepoznaje moju televizijsku prošlost i onda sve kreće ustaljeno: „Zašto više nema emisije, tako je volela…“. Definitivno nije moja omiljena tema, ali trudim se da je ne uvredim pokazujući uzaludnost te priče. Kaže: volela bi više programa kakvi su nekada ...

I o ovom Božiću će krenuti čestitke: ređaće se stihovi u sms porukama, FB zidovi će biti oblepljeni prigodnim slikama i rečima. Ništa nam ne verujem! Bar dok ne pokažemo da se nismo sasvim otuđili od ljudskosti i onoga što veličamo ovim porukama. Onomad, baš pred Novu godinu, ženu sa psom – vodičem slepih izbacili su iz autobusa. Ne jednom, više puta za redom. Pisale novine, gunđamo preko društvenih mreža, ali – pogledajmo se u oči: ovome nismo dorasli. Nisam od onih koji veruju da je trava zelenija u svakom tuđem dvorištu, ali poseta Beču prošlog leta me je uverila ...

Kako stoje stvari, proteći će mnogo vode svim našim rekama, dok stranari višespratnica zgradu ne shvate kao – kuću. Svoju kuću. Malo je onih koji mogu da se pohvale komšilukom koji razume da lift nije problem stanara sa viših spratova, a poplavljen podrum, eventualno, onih u prizemlju (samo ako isto nije „visoko“). Gore od nepopravljanja i neodržavanja je – uništavanje. Koliko god se trudila, sa svom raspoloživom tolerancijom za kolektivne psihoze, ne mogu da razumem zašto nekom smeta nešto novo i upotrebljivo samo tu gde jeste. Ne odobravam, ali još i da razumem da neko odvrne sijalicu pa je odnese ...

Natašina priča Isti dan (ozbiljno prohladan, s kraja novembra). Bojim se, mogao bi da bude i bilo koji dan. Još strašnije – svaki dan. Nemam običaj da svraćam u restoran brze hrane, ali tog dana sam se, sa Lanom prihvatila kurirskog posla za mlađe (ostali da rade zadatak koji sam im na predavanju dala, bilo je fer da i ja nešto uradim). Izlazimo sa punim kesama naručenog koječega. Uz izlog restorana koji miriše na izobilje sedi dečak. Desetak, možda i dvanaest godina, teško mi je da procenim. U rukama mu od hladnoće sklupčano štene. Mazi ga i ćuti, samo nas ...

A i to bi moralo da ide na ozbiljnu reviziju. Elem, ušli smo u Nedelju borbe protiv nasilja nad ženama. Ako gledamo surovo statistički, za naše uslove uspeh akcije bi bio da u ovih sedam dana ni jedna žena ne bude ubijena na kućnom pragu. I kad prođe sedmica – proći će i tema. Na to smo navikli. Ali meni se malo smučilo. Ako okrenete registar nevladinih organizacija, ako njima dodate sva nacionalna i lokalna tela čija je odgovornost rodna ravnopravnost , shvatićete da nije malo onih koji bi morali da zaštite ženu. Ne dodajem policiju i sudstvo, to bi ...

Pokušavam da dobijem informaciju iz jedne javne ustanove šta mi je potrebno od dukumenata za neke potvrde (koje se, uzgred, baš lepo plaćaju). Izvinite, još ne bih da kažem iz koje, mogu d ih naljutim, pa da nikad ne dobijem te potvrde. Znate ono: koga je moliti – nije ga ljutiti. 1. pokušaj (nešto pre 10 sati) – Dobar dan, mogu li da Vas zamolim za informaciju… (ispričam celu priču, trudeći se da budem kratka i konkrenta, naglašavajući da želim da uštedim svoje i njihovo vreme) – Koleginica koja to radi nije trenutno tu. Mi radimo do 3, pa probajte ...