Nataša

Bezvezna neka godina, od onih čijem se kraju raduješ mnogo više nego početku. Ambiciozno loša i za prestupne, koje narod, nekako, nikad baš nije voleo. Kad oko tebe nema gotovo nikoga ko na prečac ili mučno lagano baš u ovoj godini nije ostao bez nekog svog i kad u sebi samoj prepoznaš takvog višestrukog gubitnika, opravdanja za „pucanje“ ne manjka. Koliko god važim za jaku, onu koja može kad treba, toliko me ovo vreme iskušavalo. U trenutku sam bukvalno osetila krckanje, pukotine. Konstrukcija je počela da popušta. Najpre emotivno, psihički, a onda i sasvim opipljivo, slomom čitavog sistema od onoga ...

Zapravo, Ivana je kriva: da ona nije od jutros pokrenula temu, možda bih i oćutala, ali kako je „teško žabu u vodu naterati“ – ne mogu da ćutim. Ivana je prokomentarisala pismenost autora potencijalno zanimljive rasprave na temu zašto mladi znaju više o estradi nego o Njegošu. Ipak, podnaslov članka otkrio je da autor i urednik (ako ga je bilo), nisu familijarni sa gramatikom, pa je teško poverovati i u njihov iskren bol zbog zanemarenih književnih vrednosti. Naime, ispod provokativnog, čak jakog naslova: „Ko je ubio Njegoša?“, u podnaslovu se kaže da „Mladi u Srbiji mnogo bolje poznaju opus folk ...

Nešto razmišljam, kako bi grdno mogao da se prevari neko ko pomisli da sam u svemu mirna, staložena, racionalna i tolerantna. Dobro, godine učenja (čitaj: rada na televiziji bez „podrške“ moćnog pedigrea ili „sponzora“), nauče čoveka, a naročito ženu da sa ozbiljnijim mirom pristupa tuđoj neozbiljnosti prema poslu. Ipak, ima nešto što nisam naučila: nemam trunku milosti, a kamoli tolerancije u odnosu na budalaste i bahate osobe koje svojom neodgovornošću i glupošću očas posla upropaste nečiji trud i rad. I sad, pošto svi već znamo da Ivanine i moje kolumne nastaju iz ličnih doživljaja, najpre umirujuća vest za prijatelje: ništa ...

Počela je Velika ili Strasna sedmica, poslednja uoči Uskrsa. Religioznost je duboko lična, čak intimna stvar i pristojnost ograničava kako raspitivanje, tako nagovaranje po ovom pitanju. Ipak, ko je hteo, mogao je na popisu stanovništva i o tome da se izjasni i nekako u tome ispadosmo vrlo otvoreni, gotovo demonstrativni hrišćani. Zato nam, valjda, ovih dana zeke, kao tradicionalno obeležje pravoslavnog Uskrsa (!?) iskaču iz svih reklama i zato, odjednom, svi govorimo „praznik“, kao da se to podrazumeva. Doduše, ove godine se Uskrs i Prvi maj kalendarski poklapaju, pa eto retke prilike da bar u nečemu budemo složni. Potrošiće se ...

Rekoh onmad Ivani: ako me neko još u životu bude pitao čime sam se bavila, reći ću da sam se uglavnom zanimala proizvodnjom saksijskog lekovitog i začinskog bilja za sopstvene potrebe. Šta da kažem? Sramota me da pominjem televiziju ljudima koji ne znaju. Kako li sam radila, kad nisam izdržala ovu konkurenciju ili iz kojeg su me rijeliti-programa izbacili – mogli bi da se pitaju. Zato je bolje da ćutim. A progovorila bih na lakat! Ipak, obećala sam sebi da neću blatiti esnaf. Najpre, dugo sam i sama jela taj hleb i znam da najčešće nije sladak. Nadalje – i ...

Nego, drage moje prijateljice i prijatelji, nikako da prokomentarišemo ono deljenje autograma „farmera“ onomad u jednoj šabačkoj osnovnoj školi. Znam, govorilo se po medijima, onoliko. Meni je malo muka da više pominjem državu, regulatorno telo, javnost, organizacije za brigu o deci, mada ni ovog puta nisam čula da je iko javno reagovao. Ono što takođe nisam čula je i komentar na kometar iz škole. Za neupućene, pre nekoliko dana je u jednu osnovnu školu banulo dvoje „selebritija“ (tako se to kaže, zar ne?). Dobro, jedno od njih dvoje je bila roditeljka,pa je povela rieliti – kolegu da ga deca malo ...