Kako vi slavite rođendane svoje male dece?

Izbor sve veći, a čini se da nam je sve komplikovanije. Igraonice su sve kreativnije, sve ih je više, košta sve to papreno, treba odabrati…

Gužve su neopisive, mora da se zakaže nekad i mesecima unapred. A u stvari na kraju sve zavisi od animatora, da li se deci svidja ili ne… Bioskop je ponekad rešenje, mada je torta posle prava muka. Odvedu te u neku klaustrofobičnu sobicu , „panic room“ što neko reče… deca sede na patuljastim stolicama, smažu kolač i ćao.

I onda ti dete kaže da želi da slavi rodjendan kod kuće… Prvo se obraduješ što ne pada više na šareniš i razne fore, a onda shvatiš šta te čeka…
Oni više ne umeju da se igraju normalno kad ih je više od troje. Navikli su da jurcaju po ogromnim prostorima, skaču i luduju i isto to će raditi i u kući i tu pomoći nema. Nijedan stan nije dovoljno veliki za tu količinu energije.

Neminovno se zapitamo – a kako smo mi mogli da slavimo po kućama kad smo bili u njihovim godinama? Definitivno drugo vreme… Ne mogu da se setim detalja više, ali me fotografije podsećaju. Sedimo oko torte, svi mirni k’o bubice, pre toga verovatno igramo „kaladont“, „pokvarene telefone“ ili neku sličnu društvenu igru. „Masne fote“, eventualno, kao stariji. Nije bilo bojazni da će neko od nas razbiti glavu, na primer.

Sada je sve to dosadno, najdosadnije i teško da bi nas shvatili kada bismo im predložili, par minuta bi izdržali možda.

Drugačiji su naši mladunci od nas mnogo, na to moramo da pristanemo, ali moramo da naučimo da im ponudimo i nešto drugo. Da probamo bar.

Možda im se svidi!