Je l’ i vi?

Malo pažnje u komunikaciji sa tinejdžerima

Za početak i pre svega, molila bih da moj tinejdžer ne bude ubeđen da je inspirisao ovaj tekst i da on i svi ostali tinejdžeri koje poznajem prihvate da je svako podudaranje i prepoznavanje čista slučajnost.

Među nama, naravno da nije slučajno i baš me zanima hoće li se još neko prepoznati u situacijama koje psiholozi i pedagozi svrstavaju u „ne baš najbolje“ primere komunikacije i, za promenu, ove idu na dušu nama, roditeljima.

Evo, dakle, fraza koje bi trebalo izbegavati ili bar pažljivije koristiti.

1. „Kako je bilo danas u školi?“ (Eh, da sam samo za svako postavljanje odvajala dinar na stranu, uštedeli bismo za letovanje.) Neodređeno pitanje – neodređen odgovor: dobro, ništa posebno, ništa zanimljivo… Intonacija kazuje da je to ono što najviše smara. Stručnjaci preporučuju da svoju radoznalost zadovoljimo preciznijim, fokusiranijim zanimanjem: „Kako je prošao kontrolni iz matematike?“, na primer. Ne garantuje se precizniji odgovor, ali se pitanjem šalje poruka pravog, konkretnog interesovanja, a ne forme koja se rutinski zadovoljava.

2. „Oko…“ je najopasniji dodatak vremenskim odrednicama. Na primer: „Vrati se kući oko 10 sati“ – otvara prostor za konfuziju (ne uvek i namerno „izvrdavanje“). Jedino opasnije uputstvo za večernji izlazak je „Vrati se kući na vreme.“ Ako očekujete poštovanje roka – dogovorite se o kom roku svi govorimo. „Molim te budi u kući do 10 sati“, je dovoljno precizno. Da li je i dovoljno za izlazak – o tome drugom prilikom.

3. „A kako može (ovde ide ime druga/drugarice „štreberke“)?“ Ovo poređenje, tvrde stručnjaci, najčešće ne doprinosi motivaciji. Naprotiv, može da izazove kontra efekat. Ako se još jedno dete upoređuje sa rođenim bratom ili sestrom, posledice po njihove odnose mogu da budu i ozbiljne. Svako dete je biće za sebe i tako ga treba tretirati. Kratko i jasno.

4. „Ti nemaš pojma kako je meni teško (na poslu…)“ I nema. Ruku na srce, neko sa trinaest ili četrnaest godina nema pojma o mnogo čemu, ali da li je realno to očekivati? Ne znači da detetu ne treba reći kada je roditelju teško i zamoliti za razumevanje, ali ne gubiti iz vida da dete nije odgovorno (bar) za to.

5. „Bravo!“ – E, ovo je osetljivo pitanje. Nekako, ili (suviše) retko hvalimo decu ili u tome preteramo. Ni u kom slučaju ne treba uskratiti pohvalu kada je zaslužena, ali pazite da se ona ne „izliže“. Mladom čoveku je potrebna vodilja u građenju sopstvene mere i povezivanju uloženog truda i postignutog uspeha.

Ja sam se „iz cuga“ našla u četiri od pet. A vi?