Ivana

Zavist je ružna reč i ne može nikada da se nađe u nekom pozitivnom kontekstu. Uzrok je samo loših osećanja i dela, odlika „malih“ ljudi. Ja se ne bih sasvim složila, mislim da je u redu zavideti nekome ko je bolji od tebe, radi ili ima nešto što ti nemaš. Ali da mu zavidiš tako što mu se diviš, pokušavaš da postigneš što je postigao i on. Ako to može tako, onda nemam problem da kažem da zavidim mnogima na mnogo čemu. Oni su mi uvek davali krila u životu da idem napred. Život je ipak sasvim drugačiji, u smutnim ...

Kad ti se svidi da letuješ kao ljubitelj mira i tišine, ponekad i baš kao„hipik“, svaka pomisao na masovna letovališta i velike hotele ti je potpuno strana. U mom slučaju, kad vratim film, mislim da sam u velikom hotelu poslednji put bila kao dete. Meni je odmor da se sklonim od ljudi, nemam nikog u radijusu od bar nekoliko metara, ni jedan tuđi peškir, a kamoli klopu – i da ne slušam dozivanje svih trenutno modernih srpskih imena po plaži. I da ne moram da uvlačim stomak jer uvek ima nekog da me analizira. „All Inclusive“ varijantu sam pre par ...

Trudim se da živim život ne osudjujući druge. Ne zato što nije hrišćanski, ni po nekoj drugoj veri, već zato što sam davno još uspela da shvatim da smo svi razliciti i da je besmisleno polaziti od sebe u oceni i proceni drugih. Normalno, ako nisu u pitanju baš neki ekstremi. O njima volim i da pričam i da pišem. To bi trebalo da bude moja prednost , kao – mislila sam o nečemu, imam neki stav o tome i kriterijum po kojem ću se ponašati – medjutim, zaključak je da zbog takvog stava samo gubim. I nerve i bitke. ...

Nikad nisam bila sujeverna, baš nikad. Prolazim kroz merdevine, mazim crne mačke, ne pljuckam na bebe, kucnem o drvo ponekad, ali to više onako običajno, nego sa idejom. Nemam nikakve amajlije, džudžue i rituale, imam samo svog Boga sa kojim porazgovaram kada mi treba – ali sujeverje baš, eto nikad. Ok. Lažem. Od košarke 95-te imam neki kvrc samo kada je sport u pitanju i ne mogu da ga rešim. To je bio događaj koji sam pratila sa uvek istom grupom prijatelja koje sam spontano počela da aranžiram i premeštam kako sam zapamtila da su sedeli prošli put kada smo ...

Jako me je ražestio snimak koji je ovih dana osvanuo u skoro svim online medijima – američki novinar se nateže sa našim policajcem koji pokušava da mu naplati kaznu. Prvi tekst koji sam videla (ne znam da li je i prvi koji je objavljen) imao je komičan pristup i da se nisam naoružala strpljenjem da pogledam ceo snimak, koji traje skoro pola sata, verovatno bih i ja ostala ubeđena u još jednu smešnu epizodu, jer policajac, naime ne govori engleski. Pretpostavljam da je većina vas pogledala snimak, okačen na YouTube pod naslovom „Pogledajte srpskog policajca kako traži mito“. Novinar ima ...

Pitam se nekada zašto ne pišem dnevnik. Divno sam razradila tu naviku kao tinejdžerka i jako mi je prijalo. I znam ljude koji to rade, može da se pročita u savetima stručnjaka i da je preporučljivo. Ne znam… vremena su takva da ne mogu da sagledam kako bi to izgledalo. Verovatno kao mini – kolumna svaki dan. Izbacivanje negativne energije. Činjenica je da se svima nama dešava mnogo manje lepog, što bismo mogli da zabeležimo, nego lošeg, i mislim da me to odvraća od ideje da ga redovno pišem. Pri kraju smo nedelje, evo kako bi to izgledalo u mom ...