Ivana

Petak veče, ludnica u relativno uskoj ulici, gde se nalazi i veliki supermarket. Stojim sa decom na trotoaru ispred ulaza, čekamo. Gledam ženu u džinovskom audiju kako sa ćerkom odlazi sva važna i „oslobađa“ pešački prelaz preko kojeg je celom dužinom bila parkirana. Moćna, jer to joj pripada. Nemaju komunalci ništa s njom … Momentalno stiže sledeći kandidat za parkiranje ne pešačkom, čovek od svojih 65 otprilike. Staje, ali se predomišlja. Preko puta, ispred samog ulaza, baš gde stojim sa decom je bolje. Okreće auto na sred ulice i kreće na nas. Čak i ne pokušava da pita (mada je ...

Po principu „Mali sto – mali nered, veliki sto – veliki nered“ funkcioniše i naš život po velikim i malim zgradama. Što više ljudi, više ćudi, a samim tim i manje mogućnosti za dogovore da se unapredi kvalitet života. Jasno je da je sveopšta besparica glavni uzrok tome, ali, budimo realni…svi imamo neka iskustva koja pamtimo i od ranije, iz nekih vremena kada je moglo više da se uloži – pa je opet bilo slično. Inat i nadgornjavanje su uvek glavna tema. Neko ima više sreće neko manje. Čak više ne mislim ni da je veličina ulaza ili zgrade bitna. ...

Koliko puta ste odrale štikle i pritom osetile veći bol nego kada oderete sopstvenu nogu? Ja mnogo puta. Srce mi se pocepa. Šta god da nosim, ne moraju da budu ni neke „bitne“ cipele, to je trenutak kada sam bukvalno spremna da obustavim svaku akciju i plačući se vratim kući i pokrijem preko glave. Pristajem da sam kriva što nisam gledala, šahtovi (kada ih ima) se ipak vide, pukotine na asfaltu valjda nisu ničija krivica, ne može to stalno da se krpi, znam. Međutim, došao je pre izvesnog vremena novi trenutak u kreativnim glavama onih koji brinu o estetici grada ...

Počela škola, mi u prvi razred – drugi put. Gledam roditelje koliko su uzbuđeni, mi, veterani, malo manje… Ono što je još zajedničko svim roditeljima prvaka je da najčešće uzimaju odmor prve nedelje. Deca se upoznaju, privikavaju i ostaju u školi kratko, mali su, mora neko u podne da ih vrati kući. Bilo bi super kada bi se roditeljske „gimnastike“ sa školom tu završile. Shvatih ovih dana da u ovoj zemlji, od kada je ja barem pamtim – nikada niko nije pokušao da olakša roditeljima život. Školski autobusi ne postoje, oni što idu od adrese do adrese i skupljaju decu. ...

„Dobar dan, slučajnim odabirom izvučen je baš vaš telefonski broj, vi ste srećni dobitnik večere..“… …na kojoj ćete nam objasniti da treba da kupimo vaš proizvod jer je najbolji… Koliko puta ste čuli ovo? Ja milion puta. Neki srećnici nikada. Koliko znam, postoji neka baza podataka sa telefonskim brojevima hiljada ljudi, koju su svi živi razmenili između sebe, moja je nesreća što je i naš kućni broj tu. Nema ko nas ne zove da nam uvali nešto. Molbe da prestanu i da nas skinu sa spiska, jer nikada nećemo kupiti ništa – nisu urodile plodom, ni jednom. Već znam brojeve ...

Mnogo ne volim birokratiju, ne razumem je uopšte, a nešto što ne razumeš – ne možeš ni da voliš. Pošto sam sklona da pohvalim, ne grize me savest ni da kudim. Jutros sam išla u jednu instituciju po neki papir i verovatno me nervoza neće napustiti još par sati. Više puta sam primetila da su u zadnjih desetak godina ljudi koji rade na šalterima generalno ljubazniji nego pre. Dolazak inostranih bosova, gde je ljubaznost, pa makar kako lažna – imperativ, konkurencija, plus strah od gubitka posla koji je sve veći, učinili su i neke, eto, dobre stvari. Ovog leta sam ...