E moj velegrade…

Ovo što smo doživeli jutros u Beogradu ne pripada 21.veku, ne pripada jednom VELEGRADU, kako Beograd nazivaju svi kada se nešto busaju, ne pripada PRESTONICI, što je u poslednje vreme omiljeni termin petparačkih novinara kad pišu „važne“ vesti iz „PRESTONIČKIH noćnih klubova“…

Dovoljno dugo živim da pamtim i veće snegove, pamtim razne kolapse u saobraćaju, ali potpuno neraščišćene bulevare i velike gradske ulice nisam videla nikad.

Bila sam primorana da decu vodim taksijem u školu jutros, autobus za nas nije moguć u ovim uslovima, mora mnogo da se preseda. Ustale smo pola sata ranije nego obično i od 7 15 počele da zovemo taksi. Naravno, „nema ništa u blizini, pokušajte kasnije“. Kao iskusan taksi putnik odavno znam da u ekstremnim situacijama ljudi mnogo više putuju taksijem, ali isto tako znam i da taksisti rade kada se njima hoće, sami o tome pričaju. „Što sam izlazio danas“, „Još tebe da odvezem i bežim kući“ . Slave, važne utakmice, mnogo vruće, mnogo hladno, kiša, sneg…mnogi od njih odluče da ostanu kod kuće jer im se može. Znam da im nije lako, ali svi ti što mogu tako da biraju ne bi smeli mnogo da se žale. Ostale profesije, kao ni školska deca nisu te sreće.

Napominjem da živim da velikoj i prometnoj ulici u širem centru grada, nisam očekivala da će taksi biti nemoguća misija.

Izašle smo na ulicu, istovremeno okrećem sve taksi službe. Ili nema vozila ili mi aparat kaže da „broj nije trenutno dostupan“. To su ti SPECIJALNI brojevi koje nam mobilni operater papreno naplaćuje, iako, eto, ne radi čim je malo veće opterećenje. Inače- nikada neću ukapirati zašto su taksi brojevi SPECIJALNI…oduvek sam mislila da je to samo hitna pomoć, milicija i vatrogasci, tako mi radi logika…ali i taksi je SPECIJALAN. Da nas malo i tu deru.

Ništa….već se smrzavamo. Odjednom vidim 3 taksija koja staju ispred poznatog noćnog kluba. 7 40. Izlaze „gosti“ od noćas, mora da je bio odličan provod…kako su oni dobili ta vozila za istu adresu gde sam i ja onoliko zvala…

Prolazi najzad jedan…staje. Otvara prozor. „Dokle idete?“ Ništa… ne odgovara mu… On bira gde mu se vozi…

I najzad se onda pojavio naš spasilac, baš kada sam htela da odustanem.

Do škole se ide samo velikim ulicama od kojih ni jedna nije očišćena ni u pokušaju. Čak ni čuvena Užička. To je prizor koji nikada nisam videla. Užička nam je prečica i često njom prolazimo. Iz razumljivih razloga -ambasade, rezidenicije i mnogi drugi „važni“ tamo žive.Taksista mi je rekao da od 6 nije video ni jednu službu koja čisti. To koliko smo se klizali i zanosili , guranje i jutarnji špic u celoj ovoj nemogućoj situaciji – bolje da ne pominjem. 20 minuta smo se vozili ta 3 kilometra.

Čekam sada neke vesti na tv da čujem ko je kriv za ovo. Sigurno nisu oni koji stvarno jesu.

VELEGRAD. Baš.